Javni pokret
Još dok smo u stomaku, borimo se za svaki centimetar prostora. Čim udahnemo ovozemaljski vazduh, kreće borba za svaki dah, svaki kvadratni metar, svako kreativno ćoše ili oazu mira. U školi, na poslu, gde se svakom zna gde mu je mesto, ko gde i sa kim sedi, gde će obitavati za vreme odmora jer su tu uvek deca/ljudi ,,ne, ne možeš da sediš sa nama“ i ,,to je naše mesto“. Ta borba za mesto traje oduvek, mnogo pre civilizacije kakve znamo.
Autorica: Dženet Koko
Gde god se nalazili tu bi trebalo da se osećamo sigurni da budemo to što jesmo, motivisani u govoru i pokretima. No, naravno, jedva to imamo u kući, kamoli van nje. Zašto?
Zašto se osećamo ugroženo kada iskoračimo van našeg toplog doma? Gde je odgovornost onih koji nam ne omogućavaju osećaj bezbednosti u kretanju?
Pomislili bi kako smo mnogo napredovali od početka borbe za ljudska prava, ženska prava, slobodu izražavanja ali i odgovornosti. Nažalost, realnost to demantuje na svakom koraku. Ti bezbedni prostori su sve uži i manji, gde ćemo zajedno sa našim istomišljenicima i možda onim poljuljanim, nalaziti konkretna i ispravna rešenja za nedaće našeg sveta. Gde su ta javna mesta gde možemo reći da nešto nije kako treba i na podsećanje odgovornosti svih nas, na netu i van njega?
Šta je društveni pokret ako nema prostora da se kreće? Pokret u mestu, nije pokret. Često pokret krene iznutra, rodi se u aktivisti/kinji i traži svoj dalji put. U vidu ideja, reči, zahteva, mudrih zapovesti i organizovanja potencijalnih rešenja. Pokretu je važno da ima svoje mesto i kad se fizički ne kreće. Svima nama treba PREOKRET. Kroz aktiviste i zagovaranje za pravdu i ljudska prava koja pozivaju na odgovornost svih građana, u javnim prostorima i na netu. Da se o tome priča i uči kako da se praktikuje na ulici, u kafićima, restoranima, ispred institucija, u medijima, ne samo u konferencijskim salama čiji zidovi znaju sve napamet i tu sve (o)staje.
Ono što je internet doneo, puno je i odneo. Odneo je živu empatiju a doneo lažnu povezanost. Doneo je tehnološki napredak a unazadio ljudske odnose uživo. Doneo je nepoverenje i širenje laži. Blud. Zombiranje. Nasilje i njegove krajnje posledice. Doneo je i Zoom platformu i bezbroj nepotrebnih ili neuspelih sastanaka kao i milion korisnih održanih panel diskusija i seminara, festivala.
Ne znam da li je teže danas naći bezbedno i podržavajuće mesto, bez osude, gde možemo biti svoji bez zadrške, na internetu ili na ulici? Srećom, tih mesta ima zahvaljujući influenserima koji pametno i odgovorno koriste svoj prostor i ljudima koji omogućavaju javne prostore kao što je Konferencija Odgovornog Influensanja gde se dešavaju sve te pozitivne promene. Više utopijskog prostora i na webu i na zemlji moramo zajedno praviti. Prirodno i sa dozom obazrivosti.
